СТЕФАН НЕМАЊА
Стефан Немања (црсл. Стѣфань; око 1113 — 13. фебруар, 1199[1] или 1200[2]) био је српски велики жупан (1166-1196), који се изборио за политичку самосталност у односу на Византију и уједињење српских земаља (Рашка, Дукља, Травунија, Хумска земља, Неретванска крајина) у јединствену државу. Био је родоначелник српске владарске династије Немањића, која се одржала на власти све до 1371. године.[3]
Сматра се једним од најзначајнијих српских владара,[а] а заједно са сином Светим Савом I Српским, једним од утемељивача Српске православне цркве, која Стефана Немању слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба.[4]
Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је вероватно 1166. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије.[5][6] Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања се предао византијском цару Манојлу I Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена 1173. године. После цареве смрти 1180. започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190. године, након чега је Рашка симболично постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.
На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким.[7] На међународном плану српски велики жупан је био одан вазал Манојлу Комнину од 1172. године, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176). године,[8] али после смрти цара Манојла I (1180), велики жупан се одметнуо и улазио је у велике савезе против Византије. Послао је своје посланике чак у Нирнберг 1188. на преговоре са светоримским царем Фридрихом I Барбаросом (1155—1190).
У уметности, његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године.[9]
Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног (велики жупан од 1196. до 1217. или до 1219. године, а краљ од 1217 или 1219. до 1228), у договору са византијским царем Алексијем III (1195—1203), чијом ћерком Евдокијом је Првовенчани био ожењен.[б] Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.